O Manastiru Svetog Stefana

Манастир Светог Првомученика и Архиђакона Стефана налази се надомак села Горње Жапско, двадесетак километара од Врања. Смештен је на пропланку и окружен густом шумом, на висини од 670 метара надморске висине. Писани извори сведоче да је манастирска црква, на темељима старе, средњевековне, обновљена у време кнеза Милоша Обреновића, митрополита Петра (Јовановића) и епископа нишког Григорија, 1843. године. Само неколико километара удаљен од Ристовца, некадашње границе са Турском, манастир је до ослобођења, 1912. године, имао значајну стратешку и мисионарску улогу.

Почетком двадесетог века у њему је основана Псалтирска богословија или Верско-учитељска школа, у којој се школовало око четрдесет свештеника. Из једне од многобројних свештеничких породица у Горњем Жапском, потекао је и један од наших највећих богослова, молитвеника и проповедника двадесетог века, архимандрит Јустин (Поповић), у скорије време прибројан лику Светих. Његов деда, поп-Алекса, као сеоски парох опслуживао је и Манaстир Светог Стефана, тако да је и мали Благоје, потоњи Преподобни отац Јустин, своју богочежњиву душу напајао на источницима ове светиње.

Тридесетих година двадесетог века у манастиру је уточиште нашао белогардејски капетан Николај Софроњицки, који се десетак година са помена вредном љубављу старао о њему. Током Другог светског рата, манастирски конак запаљен је од стране Бугара.
Године 1953. у Манастир Светог Стефана долази сестринство на челу са мати Иларијом. Суочене са бројним тешкоћама у првим послератним годинама, монахиње су напустиле ову светињу 1959. године и раселиле се по другим манастирима широм Србије. Тада је ова светиња потпуно запустела.

Запуштен, обрастао у трње и коров, сав запретен у шибљику, чини се – читаву вечност неокађен, без службе, славопоја и живота, Манастир Светог Стефана чекао је неко боље време. И коначно, крајем прошлог века, покренута је иницијатива за његову обнову. Залагањем свештенства пчињског намесништва, на састанку од 19. маја 1992. године у Манастиру Светог Стефана, донета је одлука о обнављању цркве и манастирског конака. Доласком епископа Пахомија на катедру Богом спасаване Епархије врањске (августа 1992. године), као и некадашњег игумана хиландарског, блаженопочившег архимандрита Пајсија (†2003) за клирика исте, доборм вољом локалног свештенства и верника, многих предузећа и појединаца, започета обнова Манастира Светог Стефана активно је настављена. Било је тешко одлучити се одакле започети: прокрчити пут, обновити полусрушену цркву, звонару, сазидати конак, увести струју, ископати бунар… Али, уз помоћ Божију, благослов светог Стефана и свесрдно залагање свих оних који су заволели ову светињу, манастир је полако почео да сија својим новим сјајем.

Већ почетком 1994. године, доселило се сестринство на челу са игуманијом Јефремијом. Данас овде живи шеснаест сестара, које се својим скромним прегнућима труде да ову малу али ретко лепу светињу на самом јужном бранику наше домовине, очувају и украсе, а започету духовну и материјалну обнову наставе.

Поред справљања препарата од лековитог биља и пчеларства, сестринство манастира Светог Стефана бави се и иконописом, у коме се негује древна византијска традиција јајчане технике. Уметности византијског иконописа монахиње су се научиле у Грчкој. Осим тога, сестринство се бави и превођењем и издавањем делâ Преподобног Пајсија Светогорца, за које има благослов и писмену дозволу манастира Светог Јована Богослова у Суротију, као носиоца ауторских права. До сада је из штампе изашло једанаест наслова. Активно ради и столарска и дуборезачка радионица.

Као што свака светиња зрачи нечим особеним, тако и манастир Светог Стефана одише чудесним, неземаљским миром. „Управо то небеско спокојство које осећамо у манастиру и јесте оно што осмишљава живот човеков и што читав свет са својим овоземаљским вредностима не може да пружи. Људи беже из многољудних градова тражећи управо тај мир – не просто тишину, него управо мир душе; тражећи сусрет са самим извором мира – сусрет са Богом“, говорио је блаженопочивши архимандрит Пајсије (Танасијевић).

Управо у том сусрету, у ком се сустичу сви путеви човекови, где време уступа место вечности, и сам застао као суза између земље и неба, Манастир Светог Стефана стоји као домаћин и ћутљиви сведок.